-„Par sti­ho­va za nas” na­ziv je mu­zič­ko-po­et­ske ve­če­ri ko­je će glu­mac Ivan Bo­silj­čić po­di­je­li­ti sa Pod­go­ri­ča­ni­ma u KIC-u Bu­do To­mo­vić i ve­če­ras. On će u okvi­ru is­kre­ne is­po­vi­je­sti kroz sti­ho­ve pu­bli­ci do­ča­ra­ti svoj ži­vot, od­nos sa su­pru­gom, kćer­kom, pri­ja­te­lji­ma, če­žnja­ma i ra­do­sti­ma.
Kar­te za obje ve­če­ri ras­pro­da­te su još pro­šle sed­mi­ce, što je pre­ma ri­je­či­ma Sne­ža­ne Bur­zan, di­rek­to­ri­ce KIC-a do­kaz ko­li­ko ga cr­no­gor­ska pu­bli­ka vo­li. Bur­zan je iz­ra­zi­la ra­dost što je je­dan od, ka­ko je ka­za­la, naj­po­zna­ti­jih, naj­vo­lje­ni­jih re­gi­o­nal­nih film­skih i po­zo­ri­šnih glu­ma­ca nji­hov gost.
- Ipak, ve­če­ras i sju­tra sa broj­nim obo­ža­va­o­ci­ma, još vi­še obo­ža­va­telj­ka­ma pred­sta­vi­će se na ma­lo dru­ga­či­ji na­čin a vi sa­mi iza­be­ri­te ka­ko će­te taj šou na­zva­ti, da li mu­zič­kom pred­sta­vom ili kon­cer­tom ili sa­mo pred­sta­vom, mo­žda pak glu­mač­kom is­po­vi­je­šću da kroz sti­ho­ve po­zna­tih pi­sa­ca ka­že gla­som i pje­smom ka­ko raz­mi­šlja o lju­ba­vi i ži­vo­tu. Ujed­no če­sti­tam svi­ma i Dan za­lju­blje­nih. Kar­te za obje mu­zič­ke ve­če­ri su ras­pro­da­te još pro­šle sed­mi­ce, a sva­ko­dnev­no su i da­lje te­le­fo­ni u KIC-u usi­ja­ni sa pi­ta­njem da ne­ma ko­ja kar­ta vi­še. To nam Iva­ne ka­zu­je ko­li­ko te vo­li pu­bli­ka u Cr­noj Go­ri i pre­no­sim ti nje­ne že­lje da ćeš usko­ro po­no­vo do­ći. Sam znaš da je Pod­go­ri­ca uvi­jek umje­la da pro­ci­je­ni kva­li­tet i da ne­se­bi­čo uz­vra­ti emo­ci­je istin­skim umjet­ni­ci­ma, za­to ve­če­ras oče­ku­je­mo sa­mo spek­takl - ka­za­la je Bur­zan.
I vi­še ne­go za­do­vo­ljan go­sto­pr­mi­stvom u na­šem gra­du, Ivan je pre­nio po­zdra­ve svih svo­jih sa­rad­ni­ka, ka­zav­ši da mu je po­seb­no dra­go što se baš na ovaj pra­znik dru­ži sa Pod­go­rič­kom pu­bli­kom.
- Sve i da ni­je pra­znik na­ma bi bi­lo div­no jer je sva­ki dan pra­znik. Da­nas ne­ko sla­vi Sve­tog Tri­fu­na, ne­ko Sve­tog Va­len­ti­na a ne­ko Dan za­lju­blje­nih. Mi sla­vi­mo Dan lju­ba­vi, da se ra­du­je­mo sva­ki dan i da ne če­ka­mo po­vo­de kao što je 8. mart, No­va go­di­na, Vas­krs, Dan dr­žav­no­sti, Ustav­no­sti i osta­lo. Tre­ba sva­ki dan da sla­vi­mo jer je sam ži­vot po­vod za sla­vlje. Već du­go po­ku­ša­vam da od­go­vo­rim na no­vi­nar­ska pi­ta­nja ka­kvo je ovo za­pra­vo ve­če. Ovo je jed­no mu­zič­ko-po­et­sko-glu­mač­ko ve­če, ali naj­bli­že i naj­tač­ni­je je da je to jed­na iskre­na is­po­vi­jest. Kroz sti­ho­ve ve­li­kih pje­sni­ka i me­lo­di­ja ko­je svi zna­mo sam po­ku­šao da vam ka­žem ne­što o svom ži­vo­tu, od­no­su sa su­pru­gom, kćer­kom , mo­jim ro­di­te­lji­ma, o mom ču­kun­de­di So­lun­cu ko­ji je sa­hra­njen u Grč­koj, o svo­jim pri­ja­te­lji­ma, svo­jim če­žnja­ma i ra­do­sti­ma. Ni­jed­no ime se ne iz­go­va­ra, a svi zna­mo o če­mu se tu ra­di. Do­đi­te i ve­če­ras da po­raz­go­va­ra­mo- po­ru­čio je Bo­silj­čić.
On je ot­krio da kao gim­na­zi­ja­lac ni­je ni slu­tio da će bi­ti glu­mac, već knji­žev­nik ili pe­da­gog.
- Mi­slio sam da ću se ba­vi­ti knji­žev­nom kri­ti­kom, ta­da sam mno­go pi­sao kri­ti­ke ve­li­kih dje­la, Do­sto­jev­skog, Di­sa i osta­le sam kri­ti­ko­vao ali ni­sam imao do­volj­no hra­br­o­sti da svo­je pje­sme po­ša­ljem na kon­kurs pod svo­jim ime­nom već uvi­jek pod pse­u­do­ni­mom. One su osva­ja­le na­gra­de ali to je sve ne­što bi­lo taj­no i vr­lo dis­kret­no. Imao sam sa­mo 17 go­di­na, ali sa­da kad pro­či­tam te sti­ho­ve, to je sko­ro jed­na neo­bja­vlje­na zbir­ka, vi­dim da su to bi­li zre­li sta­vo­vi, te da je već ta­da ne­gdje slu­ti­lo da ću se upu­ti­ti tra­gom umjet­no­sti. Po­čeo sam da go­vo­rim po­e­zi­ju, za­vr­šio na ne­kim re­ci­ta­tor­skim tak­mi­če­nji­ma, iz či­ste lju­ba­vi pre­ma ve­li­kim pje­sni­ci­ma i za­vr­šio u svi­je­tu glu­me. U to ime ovaj pro­gram po­sto­ji da bi se svo­jim po­če­ci­ma odu­žio, da ni­kad ne bih za­bo­ra­vio da film­ske ka­me­re, sva pa­žnja ko­ju mi uka­zu­ju me­di­ji, pu­to­va­nja, kli­ca­nja, du­gu­jem za­pra­vo či­stoj po­e­zi­ji i ne­kim jed­no­stav­nim že­lja­ma da se sret­nem sa lju­di­ma i po­raz­go­va­ram ne­kim li­je­pim je­zi­kom. To je ono što pu­bli­ka pre­po­zna­je i lju­di sa­rad­ni­ci ko­ji or­ga­ni­zu­ju ova­kve pred­sta­ve pre­po­zna­ju. Mo­ra­te da pri­zna­te da u ovom vre­me­nu ka­da ima mno­go raz­li­či­tih sa­dr­ža­ja, raz­li­či­tih kva­li­te­ta, ni­kog da ne osu­đu­je­mo, pra­vo je bo­gat­stvo da pu­bli­ka do­đe u du­ploj mje­ri, dvi­je ve­če­ri, u te­a­tar, kul­tur­ni cen­tar. Mi ovo sma­tra­mo ra­do­snom po­bje­dom - ka­zao je po­zna­ti glu­mac.
A.Š.


Bez bun­ta se ne mo­že op­sta­ti

On je is­ta­kao da su ove ve­če­ri spe­ci­fič­ne po to­me što po­či­nju ne­kim sta­rim vre­me­ni­ma, pri­čom o ete­rič­noj lju­ba­vi, šla­ger me­lo­di­ja­ma, ali on­da po­sta­ju na mo­me­nat vr­lo opa­sne vi­so­ko dram­ske.
- Sko­ro pa ras­pu­sno da bi se opet sa­sta­vi­lo kao što je ži­vot i du­ša sva­kog od nas. Ne­moj­mo se la­ga­ti da smo svi pod ko­nac i svi u kra­va­ta­ma uštir­ka­ni, svi ima­mo ite­ka­ko svo­je mo­men­te ve­li­kih tu­ga i ra­do­sti pa se on­da opet sa­bi­ja­mo u ne­ke to­ko­ve ka­ko to dru­štvo na­me­će. Ta po­e­zi­ja ko­ju sam ja pi­sao je pri­lič­no bun­tov­na i ka­da bi je sad či­tao bi­li bi iz­na­ne­đe­ni. Mi­slim da da­nas bez bun­ta i ma­lo ne­ke cr­te fa­na­ti­zma ne mo­že se po­bi­je­di­ti ni­ti op­sta­ti. Od le­žer­no­sti ne­ma ni­šta. Kad go­vo­rim fa­na­ti­zam, ne go­vo­rim o ubje­đe­nji­ma ne­go o sna­zi, upor­no­sti, in­si­sti­ra­nju, ta­ko da mo­žda bi to bio sle­de­ći ste­pen mo­ga iz­ra­za kad bih po­čeo da go­vo­rim tu svo­ju po­e­zi­ju ili još bo­lje ka­da bih je pre­to­čio u mu­zi­ku, vi­dje­će­mo - za­klju­čio je Bo­silj­čić.